ARTERSKE I ATMOSVERSKE VODE
Bakteriološka svojstva vode
Bakterije su najjednostavniji i najstiniji oblici života a nalaze se na granici između biljaka i životinja.
U prirodi nema organske materije bez bakterija. Budući da se u vodama u prirodi nalaze organske materije, u njima ima redovno i bakterija. Njihov broj raste sa količinom organske materije.
Najveći broj bakterija u prirodi sudeluje u procesu razgrađivanja mrtve organske materije životinjskog i biljnog porekla. Ovi su procesi različiti. Kada se događaju u prisustvu kiseonika zovu se aerobna fermentacija ili truljenje, a vrše ih aerobne bakterije, koje za svoj život trebaju kiseonik. Ako se ovi procesi vrše bez prisustva kiseonika, zovu se anaerobna fermentacija ili gnjilenje, a obavljaju ih anaerobne bakterije.
S obzirom na to da bakterije prate uvek neživu organsku materiju to ih ima sve više, što ima više ove materije a kako se u vodi ne dozvoljava prisustvo organske materije, osim u minimalnim količinama — jasno je, da u njoj ne sme biti ni znatnih količina bakterija. Znači da njihovo prisustvo predstavlja siguran znak da u vodi ima i organske materije u raspadanju.
U prirodi gotovo nema vode bez bakterija. Ali u dobrim vodama je njihov broj vrlo mali. S higijenskog gledišta su značajne ove kategorije bakterija:
- one, koje u vodu dolaze sa površine polja, šuma itd. To su bakterije koje se u prirodi nalaze na površini tla, a bezazlene su po čovečje zdravlje,
- one, koje u vodi žive na organskoj materiji i zaposlene su radom na njenoj mineralizaciji. Njihova prisutnost u vođi odaje organsku materiju i znači da voda nije za piće, jer uz takvu materiju u vodi ima možda i patogenih klica,
- one, koje u vodu ulaze iz utrobe ljudi i životinja i čije prisustvo u vodi predstavlja veliku opasnost za zdravlje ljudi.
Među njima ima i patogenih bakterija raznih vrsta. Od njih su naročito opasne one koje prouzrukuju crevne zarazne bolesti, jer mogu izazvati oboljenje kada s vodom dođu u probavne organe čoveka.
Bakteriološkim pregledom vode treba sa posebnom pažnjom ispitivati koli-bakterije. One su karakteristične za upotrebe toplokrvnih ž:)totinja, a posebno čoveka, u kojima ih uvek ima. Ako se nađu u vodi, značajne da je zaražena svežom fekalnom materijom. Koli-bakterije same po sebi nisu opasne, ali predstavljaju indikaciju zagađivanja vode patogenim bakterijama.
Patogene bakterije mnogo se teže izoliraju iz vode nego koli-bakterije. Međutim, to obično nije ni potrebno učiniti. Čim u vodi ima koli-bakterija, mogu u nju doći na isti način i uzročnici crevnih zaraznih bolesti, pa takva voda nije za piće. Osim toga su koli-bakterije mnogo otpornije od patogenih crevnih organizama pa se zato duže drže u vodi. Zato su i pogodnije za dokaz zagađenja vode.
Sadržaj koli-bakterija u određenoj zapremini vode naziva se koli-titar. Koli-titar 10 cm3 — znači da je to najmanja količina vode u kojoj je pronađena koli-bakterija.
S obzirom na kolititar može se postaviti sledeća klasifikacija:
- potpuno zdrava voda je ona kod koje je kolititar: 100
- zdrava voda, kolititar 10
- sumnjiva voda, luriititar 1
- zagađena voda, kolititar 0,1
- potpuno zagađena voda kolititar 0,01
Atmosferska voda
Ova voda nastaje od svih vrsta padavina koje padaju na zemlju u obliku kiše, snega, i ostalih atmosferilija. Dakle to je padavinska voda. Ona ne sadrži rastvorene materije, nego samo nešto gasova apsorbovanih iz atmosfere, nešto prašine i po koju bakteriju.
Topao vazduh koji je zasićen vodenom parom, diže se sa površine zemlje u vis i postepno hladi sve dok ne dođe do kondenzacije vodene pare. Pri tome sitne čestice prašine deluju kao jezgra za stvaranje vodenih kapljica u oblacima.
Porastom veličine vodene kapljice, raste i delovanje sile teže, te kapljice padaju na zemlju u obliku kiše. Kada se kondenzacija vodene pane vrši ispod 0°C nastaje grad, a ako na celom putu kapljice do zemlje vlada temperatura manja od 0°C — nastaje sneg. Rosa nastaje ako se zemlja jače ohladi od vazduha. Magla nastaje ako se donji slojevi vazduha jače ohlade od površine zemlje.
Sastav oborinskih, odnosno padavinskih voda zavisi od mesta padanja, jer voda na svom prolazu kroz atmosferu otapa gasove i zagađuje se čađom i prašinom iz industrijskih postrojenja.
Padavinska voda je u zdravstvenom pogledu dobra za piće (ako se ne zagadi pri hvatanju i spremanju) ali s obzirom da u njoj nema otopljenih minerala, bljutavog je ukusa. Zbog toga se zove potpuno mekana voda.
Padavinska voda se kod nas vrlo mnogo upotrebljava za piće u bezvodnim krajevima, gde nema podzemne vode ili je ona retka, a naročito na području krša. Ona se hvata na posebnim površinama, tzv. naplovima, a najviše na krovovima i sprema u cisterne.
Atmosferska voda
Ova voda nastaje od svih vrsta padavina koje padaju na zemlju u obliku kiše, snega, i ostalih atmosferilija. Dakle to je padavinska voda. Ona ne sadrži rastvorene materije, nego samo nešto gasova apsorbovanih iz atmosfere, nešto prašine i po koju bakteriju.
Topao vazduh koji je zasićen vodenom parom, diže se sa površine zemlje u vis i postepno hladi sve dok ne dođe do kondenzacije vodene pare. Pri tome sitne čestice prašine deluju kao jezgra za stvaranje vodenih kapljica u oblacima.
Porastom veličine vodene kapljice, raste i delovanje sile teže, te kapljice padaju na zemlju u obliku kiše.
Kada se kondenzacija vodene pane vrši ispod 0°C nastaje grad, a ako na celom putu kapljice do zemlje vlada temperatura manja od 0°C — nastaje sneg. Rosa nastaje ako se zemlja jače ohladi od vazduha. Magla nastaje ako se donji slojevi vazduha jače ohlade od površine zemlje.
Sastav oborinskih, odnosno padavinskih voda zavisi od mesta padanja, jer voda na svom prolazu kroz atmosferu otapa gasove i zagađuje se čađom i prašinom iz industrijskih postrojenja.
Padavinska voda je u zdravstvenom pogledu dobra za piće (ako se ne zagadi pri hvatanju i spremanju) ali s obzirom da u njoj nema otopljenih minerala, bljutavog je ukusa. Zbog toga se zove potpuno mekana voda.
Padavinska voda se kod nas vrlo mnogo upotrebljava za piće u bezvodnim krajevima, gde nema podzemne vode ili je ona retka, a naročito na području krša. Ona se hvata na posebnim površinama, tzv. naplovima, a najviše na krovovima i sprema u cisterne.
Površinska voda
Površinska voda leži ili teče po površini zemlje, u obliku potoka, reka, jezera itd.
Površinske vode nastaju jednim delom iz padavinske vode tj. one koja direktno padne na zemljinu površinu, a drugim delom od vode koja se u zemlju slije sa površine. Površinska voda je u stalnom dodiru sa zemljom i obično teče po njoj, pa je uvek u izvesnoj meri zagađena. Zagađenje može biti fekalnim materijalom odnosno raznim mikro organizmima i bakterijama među kojima ima obično crevnih, a često puta i patogenih, koje su uzročnici raznih bolesti. Zbog dužeg kontakta sa mineralnim materijama u njoj ima dosta rastvorenih minerala. Zbog toga je površinska voda ukusnija od padavinske vode.
Nedostatak ove vode je što leti ima visoku, a zimi nisku temperaturu. Površinska voda se najviše upotrebljava za potrebe vodoopskrbe, jer potrošnja vode stalno raste, a zalihe podzemnih voda ima sve manje. Međutim, korišćenje površinske vode za opskrbu pitkom vodom zahteva izgradnju uređaja za prečiščavanje i dezinfekciju (često puta i vrlo složenih) što znatno povećava investicione i proizvodne troškove.
Važna osobina vode je samočišćenje (autopurifikacija) i dolazi naročito do izražaja kod površinske vode. Ako u vodu uđe izvesna količina organske materije na njoj će se smesta razmnožiti ogromne količine bakterija i drugih mikroorganizama, koje će obavljati pojedine faze mineralizacije. Pri dovoljnoj količini kiseonika, mineralizacija će se obavljati brzo. Proces prečišćavanja, koji se obavlja u prisustvu kiseonika, zove se aerobni proces miiteralizacije. On je brz, vrši se bez smrada, a obavljaju ga aerobne materije. Taj se proces dakle može obavljati samo uz dovoljnu količinu kiseonika. Ako kiseonika nema dosta, umesto aerobnog procesa počinje anaerobni.
Anaerobni proces mineralizacije organskih materija obavljaju bakterije koje žive i rade bez gasovitog kiseonika, pa su po toj osobini izuzetak među živim organizmima. Anaerobni proces mineralizacije je dug i polagan, a razvija se uz mnogo neprijatnih mirisa.
Podzemne vode
Ove vode se nalaze u zemlji ispod površine i nastaju delom od infiltracije padavina, delom od infiltracije vode iz površinskih vodnih tokova i delom od kondenzacije vodene pare u zemlji.
U našoj zemlji postoje dve kategorije podzemnih voda:
- voda temeljnica, i
- pukotinska kraška voda,
koje se znatno razlikuju međusobno po svom kvalitetu i po svojim fizičkim, hemijskih i bakteriološkim osobinama.
Vode temeljnice
Ovo vode su podzemne i miruju ili se kreću u sitno zrnastom materijalu.
Uglavnom tog ima u rečnim dolinama i ravnicama, ali ponekad se nalaze tek u velikim dubinama. One se nalaze samo u slojevima propusnog materijala, pa se takvi slojevi nazivaju — vodonosni slojevi.
Vodonosni slojevi nastaju taloženjem peska i šljunka iz reka. Vodonosni slojevi leže na nepropusnim slojevima koji se sastoje od gline, ilovače, laporea i njihovih smesa, te sedimentnog i eruptivnog kamenja. Baš zbog toga što vodonosni slojevi leže na nepropusnim slojevima koji se sastoje od gline itd., voda se zadržava u propusnom vodonosnom sloju, sa dnom koje se sastoji od nepropustljivog vodonosnog sloja.
Svaki vodonosni sloj mora da ima na nekom mestu dodir sa površinom zemlje ili sa nekim površinskim vodenim tokom. Na tom mestu ulazi u vodonosni sloj padavinska ili površinska voda, polagano se proceđuje kroz njega i konačno se zaustavlja na nepropustljivom sloju.
Ako je vodonosni sloj s gornje strane pokriven nepropustljivim slojem debljine najmanje 3 metra, onda se kiša neće kroz njega moći procediti u vodonosni sloj. Na taj način će voda u vodonosnom sloju biti zaštićena od zagađenja sa površine tla. (Sl. — 1). Pokrovne nepropusne slojeve zovemo zaštitnim slojevima.
Podzemna voda u vodonosnom sloju
Ako se posmatra presek trena od površine zemlje, često se naizmenično ređaju propusni i nepropusni slojevi. Na jednom mestu mogu biti jedan, dva i više vodonosnih slojeva, jedan ispod drugoga međusobno podeljeni nepropusnim slojevima.
Glavna karakateristika vode temeljnice je vrlo mala brzina kretanja i to svega nekoliko decimetara do par metara na dan, što nastaje zbog velikog otpora zrnaca materijala kroz koji protiče Na tom svom polaganom putu voda se čisti na dva načina:
- mehanički, tj. filtriranjem kroz čestice tla, i
- biološkim procesima oksidacijom i mineralizacijom.
Biološko prečišćavanje je potrebno u slučaju da je voda zagađena organskom materijom — koja je nosilac ogromne mase bakterija, među kojima može biti patogenih, opasnih po zdravlje čoveka. Voda zagađena organskom materijom mora dovoljno dugo prolaziti kroz vodonosni sloj, da bi se ova materija biološkom akcijom mikroorganizama i procesima oksidacije i mineralizacije potpuno mineralizovala. Drugim rečima, voda od svog ulaska u vodonosni sloj pa do mesta vađenja mora imati dovoljno vremena da se biološki proces prečišćavanja može potpuno dovršiti.
Voda temeljnica je tvrđa od površinske vode. Ona je tim tvrda, što je duže bila u dodiru sa materijalom kroz koji je proticala. Sto se voda temeljnica nalazi dublje u zemlji, to joj je jednoličnija temperatura i sadrži manje bakterija. Međutim, ponekad sadrži i dosta rastvorenog gvožđa, te se ne može upotrebiti za piće, dok se iz nje gvožđe ne ukloni.
Voda temeljnica — ako je zaštićena dobrim zaštitnim slojem u zdravstvenom pogledu je najbolja i najpouzdanija za piće, pa je treba koristiti u vodovodu gdegod je to moguće.
Arterska voda — Vodu temeljnicu, koja u svom vodonosnom sloju stoji pod pritiskom, zovemo arterskom vodom. Zamislimo propusni sloj u obliku tanjira sa slojevima od nepropustljivog materijala iznad i ispod njega. U taj sloj će ulaziti površinska voda na mestima izbijanja propusnog sloja na površinu tla i puniti ga vodom. Ako nema mogućnosti, oticanja, voda će ga potpuno ispuniti. Kad se sa površine tla izbuši otvor i probije arterski sloj, iz njega će kroz bušotinu pojuriti voda prema površini tla. Ako je pritisak u sloju velik, voda može kroz bušotinu doći i do površine tla, pa čak izbijati iznad površine kao vodoskok, a ako je pritisak slabiji, voda će se podići samo donekog nivoa između arterskog sloja i površine tla.
Pojava arterske vode
Arterska voda se nalazi na dubinama od 60 do 300 metara pa čak i više, i obogaćene su mineralima, često je velike tvrdoće. Arterske vode ima kod nas na području Slavonije, severne Bosne, Srema, Bačke, Banata i u Makedoniji.
Mineralna voda — Ako voda sadrži više od 500 mg rastvorene mineralne materije u 1 litri vode, zove se mineralna voda. U ovim vodama uvek je prisutan i ugljendioksid, koji im daje kiselkast ukus. Naša zemlja je bogata izvorima mineralne vode.
Toplice i lekovite vode — Toplicama se nazivaju sve vođe koje imaju temperaturu višu od običnih voda, i može iznositi 40°C i više. Ako te vode sadrže u sebi sumpor, jod i neke druge elemente nazivamo ih lekovitim vodama.
Naša zemlja obiluje toplicama i lekovitim vodama (Stubička, Krapinska, Varaždinska, Vrnjačka Banja i dr.).
Pukotlnska kraška voda — Pukotinska kraška voda je ona koja s površine tla ulazi u tlo kroz pukotine u kamenu i dalje teče ispod površine tla. Pukotinska voda ne teče kroz naslage zrnastog materijala kao voda temeljnica, već teče podzemnim prolazima šupljinama i koritima i to mnogo brže od vode temeljnice. Pukotinska voda prevaljuje po nekoliko stotina metara do nekoliko kilometara na dan. Prema tome pukotinska voda nema ni mogućnosti ni vremena da se biološki pročisti.
Po svojim karakteristikama i kvalitetu pukotinska voda je slična površinskoj vodi, samo sa tom razlikom što teče ispod površine tla. Često se muti, ima boju, sadrži mnogo organskih materija i neispravna je u bakteriološkom pogledu. U prirodnom stanju je nepogodna za piće, jer se kratko vreme posle kiše zamuti i ne sme se upotrebljavati za piće bez prethodnog prečišćavanja.
Pukotinske vode se nalaze na našem kraškom području, koje obuhvata čitavu Istru, Hrvatsko Primorje, Dalmaciju sa otocima, Kordun, Liku, Gorski Kotar, deo Slavonije, Hercegovinu, Crnu Goru I td.
Vrste bunara
Bunari su građevine koje služe za zahvat podzemne vode. Prema načinu gradnje bunari se, uglavnom, mogu svrstati u četiri grupe: zabijeni, kopani, bušeni i Ranney bunari.
Zabijeni bunari — koji se nazivaju još i zabijene pumpe, abisinski bunari, Nortonovi bunari — upotrebljavaju se za individualnu upotrebu, a mogu podizati vodu iz dubine od 6 do najviše 7 m ispod površine tla. Zato se i koriste samo kod vrlo visokih vodonosnih slojeva.
Zabijeni bunar
Bunar se sastoji od šiljaka na cevi koja je perforirana gustim rupicama promera 3 do 4 mm. Ove rupice omogućavaju ulazak podzemne vode u cev. Na kraju cevi nalazi se okrugli povratni ventil koji sadržava stupac vode u cevi. Na perforiranu cev nastavljaju se pocinkovane cevi do površine tla, gde se na njih priključuje ručna klipna pumpa. Nakon izvršenog zabijanja cevi početnim pumpanjem izvlači se mulj i sitni pesak. Preostali krupni šljunak sakuplja se oko perforirane cevi i čini filter, pa bunar daje bistru vodu,
Osnovna je prednost zabijenih bunara u njihovoj niskoj ceni i lakom i brzom postavljanju. Pumpa se može zabiti na svakom mestu, po svakom vremenu i u najkraćem roku uz minimalan trud. Ona se može postaviti i unutar kuće, u prizemnoj prostoriji.
Nedostaci zabijenih bunara su sledeći:
- Pumpa se lako smrzava, jer u njoj zaostaje voda, koja, ako se smrzne, razbije pumpu. Od smrzavanja se osigurava debelim omotačem od slame.
- ventili i klipovi se s vremenom istroše te ne mogu da održe visinu vodenog stupca pa se odozgo u pumpu mora da nalije voda da bi pumpa povukla. Međutim, ta voda može biti zagađena, pa će zagaditi i pumpu i bunarsku vodu.
- pumpanjem se uređaj rasklima, pa se uz cev stvara rupa u tlu i niz cev može da se sliva voda sa površine tla u vodonosni sloj i da zagađuje podzemnu vodu. To se može sprečiti tako da se mesto prolaza cevi iz tla izvede kao grlo u betonskoj ploči promera 1,5 do 2 m, koje ima nagib od pumpe prema obodu ploče.
Kopani bunari
Kopani bunari — Kopani bunari su kod nas najčešće korišćeni načini zahvatanja podzemne vode, premda ima relativno mali broj onih koji zadovoljavaju sanitarne uslove.
Zidovi kopanih bunara moraju se izvoditi samo iz nepropusnog materijala. Niti zidovi od opeke U cementnom mortu premazani cementnom žbukom, niti zidovi od kamena ili gotovih pojedinačnih betonskih cevi nisu pouzdani. Jedino je higijenski ispravna izgradnja betoniranje, bunara na licu mesta, jer je bunar tako urađen iz jednog dela i bez ikakvih sastavaka.
Mogućnost zagađenja kopanog bunara
Na sl. 7 šematski su prikazane mogućnosti zagađenja kod kopanih bunara, pa se odmah mogu uočiti zahtevi koji se postavljaju da bi se ispravno izveo bunar. Na slici 7a prikazan je kopani bunar koji se može zagaditi na sledeći način:
- posudom za dizanje vode,
- kroz otvoreno grlo na glavi bunara,
- s oborinskom vodom, koja se sakuplja uz bunar, cedi niz zid i kroz sastavke ulazi u bunar,
- s površinskom vodom koja se probija kroz napukline u tlu i isto tako kroz sastavke ulazi u bunar,
- u vreme poplava kad površinska voda s gornje strane prodre u bunar,
- ljudskim ili životinjskim fekalijama iz klozeta i gnojišta, koji su postavljeni uzvodno.
Bušeni bunari
U bušenim buriarima vadi se voda iz dubokih vodonosnih slojeva. Dubine bušenih bunara dostižu čak 500 i više metara. Izvode se bušenjem, pomoću posebnih slojeva. Bušeni bunari su u sanitarnom pogledu najsigurnija vrsta bunara te se danas sve više koriste.
Bušenje bunara može se vršiti na dva načina: suvi i mokri. Pri suvom bušenju tlo se buši posebnim svrdlima. U ovom slučaju lakše se opaža podzemna voda i dubina sloja iz kojeg ona teče u bušotinu, ali je rad teži i sporiji. Pri mokrom bušenju u bušotinu se posebnim cevima dovodi voda kojom se izbušeni materijal ispire na površinu. U tom slučaju rad je brži lakši, ali se teže zapaža vodonosni sloj i njegova dubina.
Bušeni bunari izvode se pomoću čeličnih cevi, odnosno od cevi prikladnog materijala (s obzirom na svojstva vode) čiji je promer od 150 do 1000 mm. Cevi bunara oslanjaju se na nepropusni sloj ispod vodonosnog, a na donjem kraju su zatvorene. Zahvat vode iz vodonosnog sloja vrši se bočnim površinama bunara. Za tu svrhu zidovi cevi u vodonosnom sloju su perforirane okruglim ili duguljastim rupicama.
Ako bušeni bunar probije arteški sloj, naziva se arterski bunar. Bušeni bunar sa dubinskom i UTA crpokom pokazuje Sl. 8.
Bušeni bunari
U bušenim buriarima vadi se voda iz dubokih vodonosnih slojeva. Dubine bušenih bunara dostižu čak 500 i više metara. Izvode se bušenjem, pomoću posebnih slojeva. Bušeni bunari su u sanitarnom pogledu najsigurnija vrsta bunara te se danas sve više koriste.
Bušenje bunara može se vršiti na dva načina: suvi i mokri. Pri suvom bušenju tlo se buši posebnim svrdlima. U ovom slučaju lakše se opaža podzemna voda i dubina sloja iz kojeg ona teče u bušotinu, ali je rad teži i sporiji. Pri mokrom bušenju u bušotinu se posebnim cevima dovodi voda kojom se izbušeni materijal ispire na površinu. U tom slučaju rad je brži lakši, ali se teže zapaža vodonosni sloj i njegova dubina.
Bušeni bunari izvode se pomoću čeličnih cevi, odnosno od cevi prikladnog materijala (s obzirom na svojstva vode) čiji je promer od 150 do 1000 mm. Cevi bunara oslanjaju se na nepropusni sloj ispod vodonosnog, a na donjem kraju su zatvorene. Zahvat vode iz vodonosnog sloja vrši se bočnim površinama bunara. Za tu svrhu zidovi cevi u vodonosnom sloju su perforirane okruglim ili duguljastim rupicama.
Ako bušeni bunar probije arteški sloj, naziva se arterski bunar. Bušeni bunar sa dubinskom i UTA crpokom pokazuje Sl. 8.
Runny bunari
Ranny bunari — Iza drugog svetskog rata Ranny (reni) je razvio novu vrstu bunara, koji su po njemu dobili ime. Oni su se najpre počeli uspešno koristiti u Sjedinjenim Državama. Osnovni princip i zadatak Ranny bunara je u tome da poveća ulaznu površinu podzemne vode i time smanji ulaznu brzinu vode u bunar te tako ukloni, odnosno smanji, opasnost uvlačenja peska u bunar.
Ranny bunar se sastoji od sabirne komore s nepropusnim dnom iz koje su u vodonosni sloj horizontalno utisnute posebno perforirane cevi (sl. 8a). Sabirna komora gradi se od armiranog betona čiji je unutrašnji promer oko 4 m, debljina zidova oko 40 cm. Sabirna se komora spušta sve do nepropusnog podložnog sloja ukoliko ovaj ne leži dublje od 20 do 30 m. Oko 1 do 2 m iznad dna komore po celom se opsegu horizontalno utiskuju specijalne perforirane čelične zahvatne cevi. Cevi ima najviše 12, a prečnika su oko 200 mm. Na kraju svake cevi, u sabirnoj komori, nalazi se zasun, koji se može otvarati i zatvarati iz strojarnice sagrađene iznad bunara. Ovim zasunima može se tačno regulisati dotok vode u sabirnu komoru.
Sl. 8 — Cevasti bunar — bušeni A —
Sa dubinskom crpom. B— Sa »UTA« crpkom
Izostavljeno iz prikaza
Zahvatne cevi su duge 30 — 100 metara, a prema potrebi mogu se i utisnuti u više vodonosnih slojeva. Zbog toga su Ranney bunari veoma izdašni pa daju velike količine vode i kod slabijih vodonosnih slojeva.
Ranney bunar predstavlja najsavremeniji oblik bunara, ulije ekonomičan samo onda kada postoje potrebe za velikim količinama vode od oko 15.000 m’ i više dnevno.
Sl. 8a — Ranny bunar
Izostavljeno iz prikaza
U našoj zemlji Ranney bunari se najviše koriste u vodovodima Beograda i Novog Sada. U vodovodu Zagreba predviđa se izgradnja Ranney bunara na novom crpilištu Stara Loza kod Podsuseda.
Filteri za bunare
Bunarska voda u zavisnosti od lokacije uglavnom obiluje standardnim zagađivačima vode kao što su Organske materije, Gvožđe i Mangan, Nitrati i Nitriti, Amonijak, povišena elektroprovodljivost, visok stepen tvrdoće vode isl. Često je u bunarskoj vodi prisutan ne mali broj različitih mikroorganizama štetnih po ljudsko zdravlje.
Bunari su izeuzetno važni za sva društva. Na mnogim mestima bunari još uvek pružaju pouzdanu i obilnu zalihu vode za kućnu upotrebu, navodnjavanje i industriju. Tamo gde je površinske vode malo, kao što su pustinje, ljudi ne bi mogli preživeti i napredovati bez podzemnih voda, tako da koriste bunare kako bi došli do istih.
Po načinu gradnje bunari za vodu mogu biti:
Кopani bunari
Bunar (objekat) za javno snabdevanje stanovništva vodom za piće koji nastaje kopanjem zemljišta do vodonosnog sloja i koji je ozidan kamenom ili ciglom, obložen slojem gline ili betonskim prstenovima.
Cevni bunari
Cevni bunar je svaki bunar iz koga se voda dobija pobijanjem izbušene cevi koja ulazi u vodonosni sloj.
Bušeni bunari
U zavisnosti od izdani koje koriste, bunari za vodu mogu biti obični, arteski – bunari pod pritiskom i subarteski bunari.
Arteski bunar
Arteski bunar je cevni bunar iz koga voda prirodnim putem izbija iznad površine zemlje.
Subarteški bunar
Subarteški bunar je cevni bunar iz kojeg se voda odgovarajućim sistemom izvlači pod propisanim higijenskim uslovima iznad površine zemlje.
Dezinfekcija vode za piće iz bunara ima za cilj da ukloni patogene i uslovno patogene mikroorganizme, i može se obavljati 1 do 2 puta godišnje, odnosno vanredno, u slučajevima mikrobiološke neispravnosti vode.
U preko 95% slučajeva zagađenja su kompleksna, sa nekoliko uzročno-posledičnih indikacija. Za bilo kakav ozbiljan pristup filtraciji ovakve vode neophodno je uraditi kvalitetnu HEMIJSKU i MIKROBIOLOŠKU analizu uzorka. Za ovakve potrebe Natural Water preporučuje odlazak u specijalizovanu laboratoriju, npr. Gradski Zavod za javno zdravlje.
Bunarska voda u zavisnosti od lokacije uglavnom obiluje standardnim zagađivačima vode kao što su organske materije, gvožđe i mangan, nitrati i nitriti, amonijak, povišena elektroprovodljivost, visok stepen tvrdoće vode isl. Često je u bunarskoj vodi prisutan ne mali broj različitih mikroorganizama štetnih po ljudsko zdravlje.
Za prečišćavanje bunarske vode neophodno je osim standardne analize vode utvrditi prisustvo Kiseonika u vodi, koje je bitan faktor za konfigurisanje opreme. Bunari velike dubine (npr. 200m) obično nemaju Kiseonik u vodi, dok plići bunari imaju. Kako je Kiseonik jako oksidaciono sredstvo u zavisnosti od njegove koncentracije opredeljujemo se za pojedine filtracione tehnike koje zahtevaju oksidaciju u nekoj od faza rada.
Za konfigurisanje filtera za prečišćavanje bunarske vode neophodno je znati i temperaturu vode, željeni protok vode odnosno namenu (tehnička ili pitka voda). Da bi se pravilno dezinfikovala bunarska voda, neophodno je prvo opredeliti se za metodu, bilo UV ZRAČENjE vode ili DEZINFEKCIJA DOZIRANjEM HLORA. Za hlorisanje bunarske vode neophodno je prvo iz bunarske vode ukloniti Organske Materije, koje reaguju sa hlorom i prave Trihalometane – kancerogena jedinjenja. Bunarska voda je po pravilu veoma tvrda voda, odnosno jedan od obaveznih koraka za korekciju je omekšavanje vode.
